OVAJ NAROD KOPNU SKORO DA I NE PRILAZI: Idu i do 70 metara u dubinu, a dah mogu da zadrže 13 minuta, a evo kako im to polazi za rukom! (VIDEO)

0
441

Badžau, narod Malajskog arhipelaga, provodi skoro čitav svoj život na moru.

Oni žive ili u čamcima ili u kolibama smeštenim na štulama na plitkim grebenima i migriraju iz mesta na mesto u flotama koje mogu da prime čitave klanove. Njihova ishrana se sastoji od morskih plodova i životinja koje sami ulove.

Ronilačke sposobnosti su im neverovatne. Ponekad se spuštaju više od 70 metara duboko i dugo mogu da izdrže pod vodom, bez savremene ronilačke opreme. Mogu da rone i do 13 minuta.

Ovi nomadski ljudi žive u vodama koje se viju preko Filipina, Malezije i Indonezije, gde rone da love lov ili traže prirodne elemente koji se mogu koristiti u zanatima.

FOTO: PROFIMEDIA

Plemena Badžau su dugo zastupljena na ovom arhipelagu. Neka istraživanja kažu da na tim prostorima obitavaju više od 1.000 godina. Mnogi su nagađali da imaju genetske predispozicije koje ih prilagođavaju ovako specifičnom načinu života, a pojedina naučna istraživanja potvrdile su te teze.

Od svih organa u čovekovom telu, slezina je možda najspecifičnija. Tehnički možete da živite bez tog organa, ali dok ga imate, taj organ pomaže u očuvanju imunog sistema i recikliranja crvenih krvnih zrnaca.

FOTO: YOUTUBE/PRINTSCREEN

Dosadašnja istraživanja pokazala su da su slezine morskih sisara koji provode veći deo svog života pod vodom neproporcionalno velike. Profesorka Melisa Lardo iz Centra za geogenetiku Univerziteta u Kopenhagenu htela je da otkrije da li isto važi i za ljude priilikom ronjenja. Tokom boravka na Tajlandu, čula je za morske nomade i bila impresionirana njihovim nadljudskim sposobnostima.
FOTO: YOUTUBE/PRINTSCREEN

“Želela sam da se prvo upoznam sa zajednicom, a ne samo da se pojavim tamo sa naučnom opremom. Kada sam ih drugi put posetila, donela sam prenosivi aparat za ultrazvuk i ostalu medicinsku opremu. Obišli smo različite kuće i snimili njihove slezine. Bili su iznenađeni da smo čuli za njih”, rekla je.

Uzela je podatke srodne grupe ljudi zvanih Saluan, koji žive na indonezijskom kopnu. Poredeći dva uzorka u Kopenhagenu, njen tim je otkrio da je srednja veličina slezine člana plemena Badžau 50 odsto veća od istog organa kod čoveka iz plemena Saluana.

FOTO: YOUTUBE/PRINTSCREEN

Istraživači su takođe naišli na gen zvan PDE10A, za koji se smatra da kontroliše određeni hormon štitne žlezde. Takav gen imaju pripadnici Badžaua, dok sa Saluanom to nije slučaj.

Dok slezina može delimično da objasni kako se roni tako dobro, postoje i drugačiji odgovori na ovo pitanje, tvrdi Ričard Mun sa Medicinskog fakulteta Univerziteta Djuk. Mun proučava kako ljudsko telo reaguje na velike visine i ekstremne dubine.

Kako čovek uranja dublje u vodu, povećanje pritiska dovodi do toga da krvni sudovi pluća prime znatno više krvi. U ekstremnim slučajevima, sudovi mogu da popucaju, što često dovodi do smrtnog ishoda. Pored genetski nasleđenih adaptacija, redovna obuka bi mogla da pomogne u sprečavanju toga.

Sintija Bil, antropolog sa Univerziteta Kejs Vestern Rizerv, koji je proučavao ljude koji žive na ekstremno visokim nadmorskim visinama, uključujući i Tibetance, za koje se smatra da žive na “krovu sveta”. Ona misli da studije Melise Lardo otvaraju zanimljive istraživačke teme i mogućnosti, ali treba se više fokusirati na merljive biološke mogućnosti.

Osim što je shvatila kako su Badžau postali tako dobri slobodni ronioci, Lardova kaže da nalazi imaju medicinske implikacije.

Odgovor na ronjenje je sličan medicinskom stanju koje se zove akutna hipoksija, u kojem ljudi doživljavaju brz gubitak kiseonika. Stanje je često uzrok smrti u sobama za hitne slučajeve. Proučavanje ovog plemena bi moglo da otkriije nove okolnosti za razumevanje hipoksije.

Međutim, način života morskih nomada sve je više ugrožen. Oni se smatraju marginalizovanim grupama koje ne uživaju ista prava kao i njihovi sunarodnici na kopnu. Povećani industrijski ribolov takođe otežava opstanak lokalnih zaliha. Kao rezultat toga, mnogi odlučuju da napuste more.

Bez podrške njihovom načinu života, Lardova se brine da pleme neće biti prisutno još dugo na mestima gde sada obitava, kao ni njihove lekciije o zdravom životu.