Bojan i ja 10 godina nismo imali decu, a bili smo u braku: Onda sam rodila sina, a moj muž je u julu saznao da je ODUVEK NEPLODAN!

0
6924

Redakcija portala Telegraf.rs je poslala poziv čitaocima da se jave sa svojim životnim ispovestima, kako bi “olakšali svoju dušu” i kako bi, baš kao na forumima, u komentarima na objavljenoj ispovesti mogli da vide šta drugi ljudi misle o njihovom izboru i da razmenjuju mišljenja. Naš cilj je da zaštitimo vaš identitet ukoliko ne želite da ga iznosite pred svima.

Ovo je ispovest Sanele (56):

“Pre nego što sam se udala bila sam vesela devojka, uvek spremna na zezanje i flert. Pre njega sam bila s jednim dečkom, koji se preselio u Sarajevo i tako sam patila za njim mnogo, mnogo. Bojan (moj sadašnji muž) je odmah počeo da obleće oko mene posle tog momka. Kad smo Bojan i ja počeli da se zabavljamo, mnogo me je gušio i želela sam da pobegnem. Živimo u maloj sredini, to je bilo sramotno, ali ne i retko.

Pobegla sam s jednim čovekom iz drugog sela, divan, predivan. Otišli smo za Beograd, gde smo izlazili i zezali se. Međutim, onda se pojavio Bojan i krenuo da kukumače da se vratim, da me voli… da sam sve njegovo.

Vratila sam se. Vratila sam se jer me je ophrvala sramota i shvatila sam da s njim mogu da ostarim, a ako pukne bruka, neće me niko hteti. Tad sam već imala oko 25 godina.

Sad je vreme drugačije, onda je tako bilo. Nisam imala mnogo svesti o tome koliko i šta sve mogu. Koliko god da smo imali nezaštićene odnose, jednostavno nisam ostajala trudna!

Ja sam bila očajna, on se sklanjao od mene. Na kraju smo postali maltene ko prijatelji. U međuvremenu je počeo rat i u naše selo su došle izbeglice. Među njima i moja najveća prva ljubav se vratila iz Sarajeva.

Taman u tom periodu smo se Bojan i ja venčali. Noć pred svadbu spavala sam sa mojom najvećom ljubavi kako me nikad ne bi zaboravio. Kako bi mi oprostio što ga nisam čekala.

Nekako smo se mi skapirali i nastavili smo da se viđamo iako sam u braku.

I eto… negde 1995. godine sam ostala trudna. Rodila sam sina. Nikad nisam rekla nikome čiji je! Mislila sam da niko ne zna.

A onda je moj sin počeo da raste i sve više liči na moju prvu ljubav, tajnu ljubav. To je shvatila i sestra mog muža i počela je da me ignoriše i da me nipodaštavva. Odnosno, ponašala se kao da ne postojim.

To me je bolelo, ali sam se maksimalno posvetila detetu. Sad je on sjajan momak. A moj muž je godinama kopnio.

Dobio je razne bolesti koje su ga iznutra jele. I nedavno je saznao da je neplodan.

Taj dan neću zaboraviti.

Sedi ispred kuće i ćuti. I ja kažem šta je bilo… On kaže da mi je sve oprošteno.

Dugo smo plakali… i izmirili se konačno srećni i zadovoljni.

A onda je počeo horor! Njegova sestra i familija je krenula da me ignoriše, da ignorišu našeg sina i da se ponašaju ko da nismo rod.

Mnogo boli, mnogo…”